Zbirke zadataka za pripremu za polaganje završnog ispita na kraju osnovnog školovalnja već odavno su pred osmacima, tako da su oni vredniji u tom poslu već odmakli. S druge strane, oni koji ne mogu sebe da nateraju da se pripremaju sami, ili gradivo u osnovnoj školi nisu savladali kada je trebalo pa sada na brzinu moraju da popunjavaju “rupe” u znanju, ovih dana hvataju poslednji voz i kreću na dodatne pripreme.
A kao i ranijih godina, ponuda tih priprema prilično je šarolika, naročito u gradovima, gde se, osim individualnih časova, nude i oni u manjim ili većim grupama u obrazovnim centrima. S druge strane, u manjim mestima ponuda se uglavnom svodi na individualne časove ili eventualno u manjim grupama. Raznolikost ponude priprema iz srpskog i matematike ogleda se i u profesiji onih koji ih nude. Iz oba predmeta znanja prenose studenti i profesori tih predmeta, ali matematiku podučavaju i inženjeri elektrotehnike ili mašinstva, dok su za znanja potrebna na maloj maturi iz srpskog jezika izgleda dovoljno kvalifikovani i, recimo, diplomirani žurnalisti.
Ipak, oni koji biraju uglavnom se najradije opredeljuju za proverenu varijantu, to jest za profesora određenog predmeta s iskustvom u osnovnoj školi, a ako je moguće – i preporukom nekog roditelja čije je dete uz pomoć baš tog profesora uspešno prebrodilo malu maturu. Onima koji nemaju profesora s preporukom, na raspolagaju su oglasi na internetu ili u štampi, a već nedeljama i poštanski sandučići pune se flajerima s ponudama za grupnu ili individualnu nastavu.
I, konacno, ono sto većinu ipak najviše opredeljuje – cena. Naravno, najskuplje je tamo gde su i preporuke najjace: kod onih proverenih profesora s iskustvom, gde je cena dvočasa uglavnom deset evra, eventualno 1.000 dinara, dok u manjim mestima pada do 800 dinara. Za 100 – 200 dinara jeftinije ukoliko davalac časova nema odgovarajuću školsku spremu ili iskustvo, ali ni to nije pravilo, jer ipak cena zavisi od ponude i potražnje. I mada su individualni časovi najskuplji, olakšavajuća okolnost im je to što se može birati da li će profesor dolaziti kod đaka ili će biti obrnuto, a s finansijske strane takva odluka često je motivisana činjenicom da se u tom slučaju plaća po održanom dvočasu – malo – pomalo.
U obrazovnim centrima, gde se časovi drže za grupe, uglavnom manje od deset učenika, nešto je jeftinije, ali zato ne postoji ova mogućnost kod kuće, nego se u te pripreme mora uključiti i put, pa valja tražiti obrazovne centre bliže kući da bi se bar to vreme putovanja skratilo ili detetu kupiti markicu za prevoz, ukoliko se do tih časova ipak mora autobusom. Mana obrazovnih centara je to što se u njima, u najboljem slucaju, plaća mesecno. A cene su i tu prilicno šarolike. Tako u Novom Sadu, u jednom obazovnom centru, za svaki od predmeta koji se polažu na maloj maturi, nude tromesečne pripreme s dva dvočasa nedeljno po 120 evra, u grupama od po sedam polaznika i već su sve grupe popunjene, tako da su u ponudi još individualni časovi, po 800 dinara. U drugom novosadskom obrazovnom centru, u takođe već popunjenim grupama od po devet polaznika, pripreme se organizuju subotom, a 50 časova košta 150e po predmetu. Treći obrazovni centar nudi po predmetu 12 časova mesečno, po 4.200 dinara, u maloj grupi, koja još nije oformljena. Za one koji se opredele za pripremu iz oba predmeta, u tom centru obezbeđuju i popust, tako da kompletna priprema za malu maturu, umesto 8.400 dinara, košta 6.600.
I tako, dok se završni ispit sve više primiče, oni koji nisu sigurni u svoje znanje, svoje ocene u školi, svoje radne navike, ili želje da sve to zajedno još malo poprave, a njihovi roditelji mogu da plate nešto od vanedenog, trebalo bi da se raspitaju i što pre krenu na dodatnu dozu obučavanja. Oni drugi – neka se uzdaju u ono što su na časovima naučili i svoju samodisciplinu učvrste dodatnim satom ponavljanja i vežbanja dnevno i sve će stići.
